Vrednosti
Slušam danas kako Sloboda Mićanović objašnjava kako joj se ne dopada što mnoge žene danas govore kako je jako teško biti majka, prosto kao da to ne preporučuju i kako ona sama tvrdi da to nije baš tako teško i jedva izvodljivo, samo se treba malo odreći sopstvene sebičnosti.
Prosto sam osetila ogromno poštovanje prema njenom razmišljanju u tom trenutku. Ma koliko nas trendovi gurali u pravcima borbe za prava manjinskih grupacija i onih koji različito razmišljaju i ma koliko bili, prepostavljam, humaniji od naših predaka po tim pitanjima; deluje mi da po pitanjima koja se tiču lično naših života i nažalost, najčešće, naših najbližih, postadosmo bezgranično sebični.
Kako drugačije protumačiti osobu koja nema novac da ulaže u obrazovanje svoje dece, ali zato izliva veštačke nokte svake dve nedelje? Nemam ništa protiv veštačkih noktiju, pogotovo ne protiv negovanja svoga izgleda, ali, ljudi, zar se niko ne seća šta su prioriteti..
I kako nas onda drugačije opisati nego sebične. Nemoguće je da ste toliko neinteligentni da ne shvatate da je potrebnija eksurzija vašem detetu, nego vama baš lap-top, jer igranje igrica i korišćenje fejsa koje jedino i upražnjavate na kompjuteru prevazilazi mogućnosti stonog računara.. sve se plašim. Pa onda još i da razumem te "male" stvari, ali kako protumačiti da je novi auto prioritet u odnosu na nečije studije ili kako uopšte opisati one koji se odriču dece, jer su toliko toga isplanirali da urade da neće imati vremena za majčinstvo i očinstvo.
I žao mi je, ali ja ne spadam u one koji mogu da razumeju da se neko odrekne dece zbog ambicija. Uopšte ne mogu da razumem da neko ne želi decu, bio muško ili žensko, iz bilo kog razloga. U redu je odlaganje roditeljstva iz praktičnih, nažalost, najčešće finansijskih razloga, ali odustajanje...
Onda su na drugoj strani oni koji se razmnožavju po svaku cenu, pa posle opet sebično, i za moje pojmove istim intenzitetom sebično, zahtevaju pomoć upravo onih koji su odlagali formiranje sopstvene porodice da bi najpre stvorili uslove za istu; a sda se očekuje da potpomažu hiljadu i jedno dete pravljeno po sistemu-večeras nema ništa na tv-u.
Jeste, zvučim surovo. Mislim da treba biti surov prema sebičnima. Oni na suptilne sugestije ne reaguju ili odmah kreću da se brecaju i ljigavo brane svoju sebičnost.
Razmislite o prioritetima i sebičnosti. Osmislite gde ste i ko ste. Utvrdite najbitnije pre nego što shvatite da je kasno da bilo šta utvrđujete.
I da završim sa Duškom Radovićem: "Bolje biti nečija baba, nego samo baba."
8.09.2011.
Dobila sam od prijateljice bosansku kafu "Zlatna džezva" i bila sam baš onako iskreno srećna. Inače, kao pravi hedonista, najviše volim poklone koji mogu da se "okuse", pa sam tako svojevremeno bila oduševljena tompusima koje mi je kolega donosio iz Republike Srpske, pogotovo nekim tompusom sa ukusom čokolade. Elem, pošto odavno ne pušim, kafa je bila pun pogodak što se poklona tiče. A i pala je u pravom trenutku.
Došla sam s posla mrtva umorna i jedva sprovela ručak i prateće manevre (postavljanje, pranje sudova), a onda ugasila svetlo u dnevnoj sobi i obrušila se na kauč. Uspavalo me je talasanje tanke, bele zavese ispred otvorenih vrata terase i zvuci koji su dopirali iz centra grada, označavajući da je Smederevska jesen u punom mahu. U daljini sam videla sunce, a ja leškarim u svežem hladu svoga stana. I pomisao da ću imati vremena i da odremam i da kasnije prošetam po ovom prelepom vremenu, me je ubacila u neki prilično dubok san.
Sanjala sam da sam se našla na sred glavne ulice i da mi u susret nailazi neko davno bitan, a u vezi one vodke sa lubenicom, a ja u suknji koju nosim po kući i nekoj uflekanoj majci, vetar mi razbarušuje kosu i shvatam da sam nenašminkana. U tom trenutku mi krajnje žao što će me posle toliko godina prvi put videti takvu.
Budim se i dok još onako mamurna od sna prostavljam lonče za svoju novodobijenu poslasticu, razmišljam o tome zašto bi mi bilo tako bitno koliko sam sređena kada sretnem nekoga ko me je video u mnogim izdanjima, uključujući i ono jutarnje, podnaduto i bez šminke..
A činjenica je da mi to jeste bitno. Bitno mi je i kako ću izgledati kada sretnem drugove iz srednje, koji su me takođe viđali u raznim stanjima i izdanjima. Mada, nije ni ista situacija. Tada sam bila Staša, drugarica, neozbiljna i pomalo feministički nastrojena(stidim se ali priznajem), izuzetno nevešta u vezama, pod stalnim izazovom da održim vezu duže od mesec dana. Sada sam Staša, diplomirani logoped, neko u koga treba imati dobvoljno poverenja da mu poverite rad sa svojim detetom..
I sada mi i kažu da sam drugačija, da sam ozbiljnija, da me je ljubav promenila, da delujem odraslo. E sad, to što ja u svemu tome čujem da sam dosadna, to je neka druga tema. Ali, stoji da se ipak pribojavam one nekadašnje neozbiljnosti i nadam da će se sada videti promena, ali da neće biti baš ogromna. Nie dobro ni biti preozbiljan, a posebno je loše shvatati sebe preozbiljno.
I da završim , kao reklama, da mi je sva ova razmišljanja prožeo fantastičan miris i snažan ukus odlične kafe i da je napolju tako idealno vreme da moram to da iskoristim...
Mislim, dakle nerviram se...
Oduvek sam smatrala da siva zona ne postoji, već da stvari uvek jesu jasne onome ko želi da ih vidi. E, sada više nisam u to sigurna. Valjda je i to stvar onog subjektivnog utiska (koji je sve), mada mi se čini, i iskrenosti.
Ono što sigurno znam je da to sivilo uvek nekoga boli. Znam takođe da se ljudi vremenom menjaju, nekada i u načelu, iako to mnogi negiraju; i da je to često put bez povratka. Ono što smo juče voleli, možda danas smatramo dosadnim ili glupim. Ono što nam je do juče bilo zanimljivo, možda nam je danas precenjeno.
Prošla sam i sama kroz veliko promene, one "iz korena" pa smatram da imam pravo da o tome pišem. I takve promene donesu sa sobom i dobrog i lošeg. Ali, ono najlošije što donesu je izoštrena percepcija za promene na drugima. To vam je kao kada preležite grip pa na drugima vidite i najblaži simtpom, koji i oni sami ne primećuju. A u svemu tome je značajno da ne priznaju svi promene. I onda dođete do tačke na kojoj možete samo da ćutite. Vi vidite nešto vrlo belo, a neko drugi vas ubeđuje da je crno. Kompromis "sivo" ne može da bude opcija, dakle, nemate kuda dalje u tom razilaženju.
I naučila sam još da nije dobro pričati o svemu iskreno. Nekim ljudima savest proradi tek ako se njihovi postupci verbalizuju pa na to odreaguju burno. Prosto je pametnije ćutati. Dok sam ćutala bila sam dobra, čak i najboja. Sada sam neočekivana, iznenađujem. Ljubomorna sam. I tu je najgore što je ljubomora kao veo. Kada nastupi, vaše lice se više ne vidi dogod ljubomora traje. To treba imati an umu, jer taj veo čini od vas neprijatelja koji ne razume. To čini od vas onu na čiju stranu neće stati.
I u svemu tome se osećam nekako blesavo, kao da sam u sred nečije tuđe situacije koja meni nije ni nalik. I najrađe bih ćutala, ali se onda osećam kao liimer i folirant, a to nisam. Pokušavam da ćutim, ali mi je mnogo teško i mislim da je to previše tražiti.
Planirala sam da ceo ovaj post napišem mnogo jasnije, ali je to nemoguće, jer mi je samoj ono o čemu pišem nejasno. Valjda će, isto kao i promene, to biti očigledno onima koji su kroz to prošli, pa vide već prve simptome.
Snovi-sad i nekad
Nedavno sam "optužena" da sam prestala da sanjam veliko. Ova me je izjava naterala da se potpuno zbunim, stanem, okrenem oko sebe, dobro razmislim i -ostanem bez odgovora.
Počela sam da razmišljam šta se to dogodilo i prisećam poslednjeg puta kada sam sanjala veliko-početak studija i moj roman, nadala sam se prvi od mnogih. A onda je sve ispalo kako je ispalo i to je bio već po ko zna koji put da mi realnost nagrize krila.
Nakon toga, a već prethodno nagarenih snova o slikanju i sviranju, ostalo je jako malo materijala za snove..Mislim čak da se dogodilo nešto prilično standardno-počela sam da sanjam malo, a meni veliko. To se valjda događa kada nedostaju male stvari, da ne kažem normalne. Ali, da ne patetišem mnogo, činjenica je da bi nekom strancu mojih godina ideja da još uvek živi i finansijski zavisi od roditelja, da nema načina da začne porodicu i da ne može da nađe posao u struci bila pomalo užasna. E pa, i meni je. I onda počneš da sanjaš o tim stvarima, da maštaš o danu kada ćeš unovčiti skupo plaćenu diplomu, živcima doduše. Kada ćeš konačno zauvek da se odseliš od svojih, kada ćeš imati svoju porodicu.
I srce počinje da mi lupa-pa ja samnjam malograđanski san. Majku mu, ovo od sebe nisam očekiovala... Iako su me uvek potajno iritirale feministkinje i ostale kompleksirane i isfrustrirane sex i grad devojke, nisam nikada sebe dožvljavala kao onu provincijsku domaćicu-brak i kućni poslovi i da su deca sita i čista. UH! Posta mi malo previše, a i nije moje...
Sanjam još uvek i ono veliko, ali o tome ćutim. Možda zato ona gore pomenuta "osuda". Kako da pričam o velikim snovima kada mi nedostaje sve ovo drugo-izbegavam da kažem malo, jer to zaista nije.
Ali evo, da podelim sa vama, da na današnji datum ovog tmurnog nedeljnog popodneva, sanjam o sledećem-
1. Da ću dovršiti svoj roman u narednih deset godina i da će on pokazati moj pravi potencijal i učiniti moje ime svima vama dobro poznatim.
2. Da ću, opet u narednih deset godina, usavršiti svj metod terapije za autizam i izdati bar jednu vežbanku slikovnicu za tretman poremećaja autističnog spektra.
3. Da ću u periodu pre narednih deset godina uspeti da završim obuku za transakcionog analitičara ili bihevijoralnog, šta već bude dostupno od ta dva.
4. Da ću da vidim barem jednu od zemalja o kojima sanjarim.
5. Da ću u peridu od narednih deset godina dobiti bar jedno dete i ostvariti finansijsku nezavisnost ili poluzavisnost od partnera.
Morala sam da ubacim i ovaj peti, bez njega bi svi ovi prethodni bili besmisleni. I to me dovodi do zaključka-ja izgleda jesam istovremeno malograđanka i neko ko sanja veliko, ako želja za porodicom i potomstvom jeste malograđanstvo. Za mene je to najprirodniji mogući spoj koji bi trebalo da egzistira u svakom ženskom, a i muškom(što da ne) biću. A vi razmilsite sami o svojim snovima i napravite jednu listu, barem za sebe.
UH!
Po ovoj vrućini se čini mi se kvari sve-i hrana i ljudi. Hrani je barem moguće predvideti rok trajanja, al ovi drugi umeju da iznenade...
Trudim se da na poslu budem krajnje odmerena, pogotovo u razgovorima sa muškom populacijom. Znam sve o teoriji udara sunca u glavu, objasnili mi drugari, pa sam prilično uzdržana, iliti ne dajem povoda.
Elem, ušao mi danas majstor za klimu u kancelariju i prvo što je prozborio na moje da je naša klima ok i da joj remont ne treba, bilo je-"Ma da je ja ipak pročistim, doktorka (nisam doktor, ali nosim beli mantil, što ljudima obično znači da jesam), nemojte da se odjednom pokvari, pa da se oznojite.".-sa sve širokim kezom i predugim trenutkom buljenja u mene, na šta ja klimnem glavom uz jedno obično "Kako hoćete.." i nastavim da radim.
Ali, avaj, razgovor se nastavlja:- "Pa, kad sam već pročistio tu svim doktorima i ovim, da ne kažem, starijim doktorkama, što ne bih i vama..brzo ću ja to, ne brinite, neću da vam smetam.."
-Ma nema problema, nemam pacijente tako da mi ne smetate..
-E pa odlično, vi ste baš prijatni, a ova vrućina ubija..jel' vam nije vrućina u mantilu?..al' dobro vi ste navilki..evo, poprskaću ga..idem samo po nešto..
i izađe, a onda za par minuta ulazi:
-Ne bojte se , ja sam to..hahahhaha..-ova šala me fascinirala, by the way..
Ne odgovaram ništa, na licu imam "prijatni" smešak, koji se nosi u prisustvu prijatelja vaših roditelja, profesora, roditelja i familije vašeg dečka i kolega na poslu.
Pokušava da uključi klimu, ali nešto predugo traje i ja se ubacujem:
-Morate da uperite tačno u nju i malo jače da pritisnete to dugme, verovatno je malo oslabila baterija"
-Ahahaahaha..ma neee, znam ja da je uključim!..vi ste pomislili..hahahaa.. pa ja sam stručnjak za to, doktorka, nego vam podešavam da vam bude cool i 7tz743trf( ne znam šta je drugo rekao niti koja je funkcija tog drugog, mada je i pre bilo cool al ajde..
-Dobro, dobro.
-Ahahah, a vi mislili..aahahah pa ja sam stručnjak...Evo! Gotovo! Samo još da iznesem ove merdevine.."
E sad, čovek ne može da nosi dvokrake merdevine jednom rukom da bi drugom otvorio vrata, pa sam uz usputno "da vam pomognem", koje nije bilo ni pitanje, jer sam već ustala (znam da muškarci ne vole da im žensko pomogne, mada ne razumem zašto, pa zato više i ne pitam)..
-Ne!Ma..jao, doktorka, pa vi ste..uh..ne mogu da verujem..hvala..sad će vam biti cool i 63ht4z! svratiću ja da proverim dal' je sve ok za neki dan!
-Hvala...doviđenja..
I naravno, čujem konstataciju doktora sa sprata kako se majstor naduže zadržao u mojoj ordinaciji. U tom trenutku bih mu narađe odvartila jednom psovkom, bez obzira što može otac da mi bude, što na žalost danas više ništa znači li bar znači jako retkima u koje uključujem sebe, ali sam se uplašila da me nije to malo pokvarila ova vrućina pa bih se tako lako posvađala..
I onda shvatim da na žalost i ja spadam u grupaciju koja je kvarljive prirode i da i o tome moram da vodim računa...I da je majstor u suštini bio samo ljubazan i možda malo prost, ali da u njegovim rečima i ponašanju u suštini nije bilo ničeg pokvarenog..
Uh nadam se da će uskoro malo da zahladni..
Ja ne živim ja životarim
Stigla me juče ta misao, dok sam gledala kako ljudi koji su na odmoru u Grčkoj provode vreme gledajući Đokovićev meč. Neko će reći da je to patriotizam a ja kao surovi realista u tome vidim samo prazninu nečijeg života i identiteta. Da me ne shvatite pogrešno, svaka čast Đokoviću, računam da je jedan od najuspešnijih Srba u poslednjih mnogo godina, a ni na svetskom nivou nema mnogo uspešnijih od njega. Ali, u tome je poenta-to je njegov uspeh, a ne naš. On zarađuje za sebe, čak ga Srbija nije ni finansirala dok je razvijao svoj talenat pa da može da se kaže da ima bilo kakave veze sa njime. To što on voli svoju zemlju uprkos ovoj činjenici pokazuje kako je vaspitan, a da ova zemlja to nije zaslužila, nekako se podrazumeva.
Ali, da se vratim na temu, a tema je dakle-svi oni koji nisu Đokovoć,a pokušavaju da se infiltriraju u njegov uspeh. I ovde ne mislim na političare i slavne ličnosti ili spodobe, koje se sada guraju oko njega, ne bi li zašli u kadar, nego na nas sve, obične smrtnike koji živimo živote daleko od kamera i miliona dolara. Ako nam vrhunac odmora stvarno predstavlja Đokovićev uspeh, ako za tih nekoliko skupo plaćenih dana ne možemo da osmislimo bolji sadržaj od onog tako svakodnevnog, kao što je gledanje tv-a, onda zaista životarimo.
A ko živi? Žive oni koji putuju, izlaze, stvaraju uspomene. Žive oni koji rađaju decu, kupuju svoje stanove i kuće, a onda ih uređuju novim nameštajem, za koji su zaradili na poslu koji vole. Žive oni koji stvaraju i grade sopstvene karijere, lične uspehe. Žive valjda oni koji su se za vreme meča zacenjivali od smeha sa prijateljima na nekoj plaži, pravili roštilj i dočekivali jutro zajedno u zagrljaju simpatije koja je konačno postala nešto više.
Žive oni kojima je vest o Đokovićevom uspehu bila vest, a ne kulminacija dana.
Tišina
Jedan stari drugar me je relaivno skoro (dakle, ne zaista skoro, ali skoro u odnosu na ono koliko uopšte viđamo ljude izvan porodice i posla sada kada smo veliki, a davno za neke tadašnje kriterijume, kada smo počeli druženje) pitao zašto žene imaju tu iritantnu naviku da ćute i ne govore da im nešto smeta ili ih nervira, a onda, posle nekoliko godina to prebacaju kao da je muškarac mogao da zna šta je nervira. Zar nije jednostavnije odmah reći ukoliko ti nešto smeta? Tada nisam imala odgovor, samo sam konstatovala da to radim i sama i izivinila se u ime ženskog roda, ali nisam umela da objasnim zašto. Njegova altrenativa je zaista zvučala logičnije.
I stvarno, svaki muškarac koji misli da nema komplekse će vam reći da možete slobodno uvek da mu kažete kada vam nešto zasmeta, rađe nego da ćutite. I vi ćete na to pristati jer deluje tako iskreno i onda ćete posle nekoliko nedelja na pitanje-"Šta ti je?" prvi put odgovoritii zaista, a ne samo promumlati ono čuveno "Ništa." U pitanju je nešto malo, zaista nebitno, čak možda i ne treba ništa da kaže ili uradi povodom toga, ali čisto da zna šta je. I da se zaista osećate bolje što ste rekli, jer tako čuvate iskrenost vašeg odnosa.
Sutra uveče vas dočekuje hladan talas koji vas zasipa sa vrata. On jedva da vam se javlja, nema kontakta pogledom. Kada vas konačno pogleda, to podseti na onu staru "Ko krava mrtvo tele". Kada ga upitate šta se dešava i zašto je ljut, govori da je sve ok. Sada on igra igru "Šta ti je? Ništa." Osećate se pomalo sluđeno i ne shvatate šta se dogodilo. Sinoć je delovao srećno što ste poslušali njegovu molbu, a sada deluje ledeno. Molite ga da vam kaže šta mu je toliko zasmetalo, ali on ne odgovara i od te tišine vas hvata jeza. Celo veče je neraspoložen i ne želi o tome da razgovara. Objašnjava da muškarci, za razliku od žena, ne razgovaraju. Vi prosto ne verujete da su muškarci zaista toliko infantilni da se samo nadure i ćute. Pitate se zašto je uopšte hteo da dođete ako je ljut na vas.
E, upravo tu leži poenta priče-da vas nije pozvao, vi ne biste videli koliko je ljut. Propustili biste predstavu koja je simbolična kazna za vašu iskrebnost, na kojoj je sam insistirao. A sada je red da otrpite. I onda se setite žalbe komšije zaprepašćenog ženinom željom da se razvede jer je on bio presrećan i nije znao da je ona nesrećna, što ona iz nekog kretenskog, nepostojećeg i neobičnog razloga nije htela da kaže. Setite se i prijateljice kojoj muž određuje šta će obući, jer bi se u suprotnom naljutio i ćutao.
Dakle, neke žene su shvatile- ne isplati se pričati. I zato žene ćute, dok im ne prekipi pa onda ostavljaju. Ta ćutnja se valjda vremenom nataložena pretvori u mržnju i odatle više nema povratka. Ili čak i ako postoji mogućnost da se stvari reše, znaju da bi onda narednih desetak godina gledale predstavu "Mnogo si me iznervirala, pa ću sada da ćutim", pa rađe odlaze.
U stvari smo i jedni i drugi i neiskreni i nesigurni. I jedino rešenje je izgleda da ne tražite ono što u stvari ne želite.
Stvar izbora
U životu možete da odaberete da li ćete raditi ili odrađivati. Ja ne želim da odrađujem, time pre što se bavim nečim što volim, ne želim da ignorišem i sležem ramenima.
A da je teško-jeste, za to je potreban dodatan trud, onaj jedan korak dalje. Ono što većina smatra suvišnim i štreberskim. Ono za šta vam oni od kojih očekujete odgovore i sugestije obajsne da nema potrebe. Kao da nešto ne može da se želi, može samo da se mora, barem u poslu. I onda vam preostaje da se snalazite nadajući se najjače moguće da će to imati nekog smisla, da neće biti borba sa vetrenjačama (kako se često čini) i da ćete nekome učiniti veliku stvar.
Ja oduvek živim kao da sam u nekom "velikom" filmu. Trudim se da maštam i romatizujem, kako bih našla motivaciju za korak dalje. I ne foliram se, zaista verujem da je to za mene bitno, a za nekoga presudno.
I kada sam najnervoznija i kada sam prosto sigurna da to što radim nema smisla, da sam preterala u svom "filmskom" pogledu na svet, da pričam u prazno, da taj mali lutajući pogled ne zna ni da sam tu, pored njega, on me iznenadi i odjednom postavi pitanje ili uradi neverovatno-zatraži nešto.
I onda zen. Osmeh. Ona bura radosti u grudima, onaj kez koji usput krijete od prolaznika. I definitivna odluka da ćete uspeti.
Genetika
Tvrdoglavost je jedna od najzastupljenijih osobina u mojoj porodici. Zato nijedan član moje porodice ne voli tvrdoglave ljude jer se zna da je najgori neprijatelj tvrdoglavog čoveka podjednako tvrdoglav čovek koji mu neće popustiti da bude u pravu.
I to polako postaje ozbiljan problem jer je oberučke prihvaćen trend pevačica i sponzoruša da se u govoru koriste reči čije se značenje ne zna, ali zahvaljujući kojima osoba misli da zvuči pametno. I tako često možete čuti komentare na "Čekam te na večeri" koji su puni sinteza, analogija, aluzija, paradoksa i mnogih drugih termina ranije češće korišćenih od doktora nauka, kako se koriste u najproizvoljnijem značenju. I kada sam prebacila bratu da fraza "hiperbola moje ličnosti" znači samo da on ne zna šta znači reč hiperbola, mama je ljutito uskočila i opomenula me da može da se kaže "hiperbola moje ličnosti", jer "zvuči da može", ako i da niko ne voli pametnjakoviće. Nakon ovakvog argumenta, osim da učestvujem u svađi može-ne može, preostalo mi je jedino da zaćutim. Tada sam shvatila da možda nisam podjednako tvrdoglava, mada me ubeđuju da sam najtvrdoglavija u porodici.
Drugi incident sa tvroglavošću dogodio se kada nam je, sasvim nenadano, komšija koji se odselio ostavio ispred vrata punu kutiju knjiga. Pomislila sam, videvši Đinđuve i Demijena, Niče-a i Umberta, da će to biti jedan divan dan, ali sam opet previdela tu genetiku. Naime dok je mama sa izrazom lica onog goluma iz Gospodara prstenova unosila pune ruke knjiga i komentarisala kako bi imala čitavu biblioteku da ima para da kupi, a odmah zatim da kad bi pročitala Fausta verovatno bi poludela pošto je to mnogo teško; pojavljuje se moja tetka, vrlo autentično biće i istog trenutka ih teleportuje u neku petu godinu njihovog sestrinskog detinjstva i počinje da traži da joj se barem polovina knjiga pokloni, kad smo već dobili toliko, a onda se pojavljuje i glas moje 76-godišnje bake koji kaže: "Pa daj joj nekoliko, što si takva.." na šta mama odgovara vrhunskim argumentom-"E neću!" i ja pomišljam da sam u nekom Vudi Alenovom filmu. Svađa oko knjiga, sebičnosti i prava traje nekoliko nedelja iz kojih moja tetka pobednički izlazi sa dve knjige Agate Kristi, a mama je proglašava vrhunskim neprijateljem i objavljuje kraj knjihovog odnosa! Još dva dana kasnije se stvari vraćaju u normalu u potpunosti i ceo incident zajedno sa knjigama naguranim u plakar pada u zaborav.
Setimo ih se kada ja "zapnem" da pročitam neku i onda prestanem da učestvijem u komentarima uz TV, što je potpuno nekulturno i izuzetno iritantno ponašanje.
O brbljivosti
Ja mnogo pričam i prećutim samo ono što napišem. Nisam od onih što misle na glas, ali mislim da je govor moja supstitucija za dodir, moj put do bliskosti. I naravno da ne brbljam samo među najbližima, nego onako generalno, ali imam utisak da najviše pričam onima koji su mi najdraži.
I logično, kada ućutim, to znači da nešto nije u redu. To je postala neka vrsta alarma za sve meni bliske-ako ćutim, a ne pišem ili čitam u tom trenutku, nešto nije ok. Ne mora da znači, ali obično jeste.
I mnogo psujem. Praznim se tako, a ne bi se nikada reklo po mojoj pojavi. Iznenade se ljudi šta sve izbije iz mene kada se razbesnim, a ako ostanem hladnokrvna i mirna i ne odreagujem, to znači da mi nije stalo. Oni sa kojima ćutim, obično su ljudi sa kojima moram da provodim vreme.
Čak se i bavim govorom, neki kažu da je to logično. Međutim, moj poziv nema apsolutno nikakve veze sa mojom brbljivošću, mada mi dođe korisno.
Ne volim ljude koji ćute i žene koje ne ogovaraju. Od njih uvek očekujem najgore i to je lekcija koju sam obnovila nekoliko puta. Ne volim konflikte, ali sam naučila da su sastavni deo života i da često od njih ne možemo da pobegnemo. E onda ću bar naučiti da se svađam, a da pritom ne povredim namerno; da kritikujem postupak, a ne čoveka i da se pomirim sa činjenicom da nisam savršena i da će neretko neko imati primedbe i kritike i na moj račun. I to je jedna poprilično teška putanja prevazilaženja sujete; procene kome se koliko iskreno može reći; procene čija je kritika iskrena, a čija samo zlobna. Sve u svemu, mislim da sam tu životnu lekciju relativno dobro savladala. Podelila sam ljude u kategorije:
Prva kategorija-ljudi bez kojih ne bi mogla da zamislim svoj život. Njihove kritike prihvatam ali me uvek i neminovno bole i obično to traje danima. Sa njima se svađam srčano i iskreno i nikada ih ne povređujem namerno. Dosta koristim psovke i pogrdne nazive, jer mislim da je bolje reći nekome da je idiot ili kreten nego da je gubitnik ili lenčuga.
Druga kategorija-ljudi koji su mi dragi. Kada mislim da je bitno i da ukoliko ne kažem svoj neslagajući stav počinje gomilanje koje će neminovno dovesti do udaljavanja, raspravljam se. Obično sam bučna, ali ne vičem. Ne vređam čoveka, samo postupak i psujem mnogo ređe. Obavezno završim rečenicom da moje suprotno mišljenje ne znači da mi ta osoba ne ostaje podjednako draga, što uvek i mislim.
Treća kategorija-poznanici. Sa njima se posvađam samo ako me ozbiljno uvrede, namerno i odlučno. Podcenjivanje nikakve vrste ne podnosim. Svađa se obično sastoji iz jedne rečenice koja gađa suštinu i izgovara se mirnim tonom. Ta svađa obično znači da sam shvatila da imaju osobine koje ne želim blizu sebe i nakon toga mi ne znače apsolutno ništa. Padaju u kategoriju-kada bi ti pozlilo, pozvala bih doktora, ništa više od toga.
Četvrta kategorija su ljudi koji postoje u našim životima, a da se mi o tome ne pitamo. Takoreći, nepoželjni. Prijateljji roditelja, komšije, dalja rodbina, profesori, kolege. Sa njima se događaju samo takozvane vezane svađe. Da bih upala u svađu sa nekim od njih, morali bi mnogo da me iznerviraju, da pređu sve granice pristojnosti, da budu dovoljno drčni i bezobrazni da mi puls jurne preko 120 i onda počinje. Svađa se obično sastoji od nekoliko efektivnih rečenica u kojima su neretko sočne psovke. Zašto vezane? Zato što posle ovoga neminovno usleđuje svađa sa roditeljem ili nekim drugim ko smatra moju reakciju neprikladnom. Ove svađe mi se još nisu događale.
I red i mir su još jedan bezrezervno glup razlog da se ne svađamo koji ja ne mogu da svarim. Odrasla sam sa roditeljima koje bi čovek mogao da bije,a da oni pritom ćute i prave se blesavi, samo da ne naprave neprijatnu scenu. Svađa je katastofa. Svađa je kraj. Ako mi kažeš da se ne slažeš, to znači da me mrziš i da više nikada nećemo imati normalan odnos. Mnogo mi je trebalo da sama shvaim da je svađa nekada neophpdna i da nije prirodno da sve potiskujemo. O zdravlju i psihi preskačem ovaj put.
Za kraj ću napisati još samo da ne mislim da ko mnogo priča ne misli, jer mi takva misao ne bi odgovarala i da takođe ne mislim da ko mnogo ćuti mnogo misli, jer je to jednostavno glupo.
